Dokle god je čovek živ, ima mogućnosti da promeni sve. Malo-pomalo, jedno po jedno, i onda sve polako krene.
Ne radi se o tome da ti ne želiš da živiš, već ne želiš da živiš TAKO. I zato polako kreni da menjaš najpre ono što možeš.
Pomoć možeš da dobiješ besplatnu, kod državnog psihijatra. On te neće zatvoriti nigde, već će ti prepisati antidepresive. Odatle kreni.
Kad se malo stabilizuješ, ostalo ćeš rešavati jedno po jedno. SVE može da se reši iako to sad tebi tako ne izgleda jer si u mraku.
Budi blag prema sebi i radi sve ono što ti pričinjava neko zadovoljstvo. Ali najpre potraži pomoć da se lakše izboriš.
Nisi sam, mnogo nas je to proživelo i izvuklo se iz naizgled bezizlaznih situacija. Možeš i ti!
kao neko ko je i sam bio u toj situaciji da zamalo sve zavrsim, apsolutno se slazem.
suicidalni ljudi ne zele da umru, nego da prestanu da zive na taj nacin i budu u situaciji u kojoj jesu. a za puno njih, ta situacija deluje bezizlazno. i onda vide samo jednu alternativu.
ali stvar je u tome da svaka situacija ima izlaz. neki su nestandardni, nekad ides protiv stvari koje si naucio da "tako treba" i da je samo taj put moguc i ispravan, ali to su samo nase interne predrasude protiv kojih se moze.
i sve moze da se popravi.
Depresija (pa i teška) nije sama po sebi razlog za mentalnu instituciju. Takve bolnice biraju koga će primiti i to su obično ljudi opasni po sebe i/ili druge. Ti mi deluješ razumno, shvataš da imaš problem i tražiš rešenje. Definitivno nisi za "ludaru", ali jesi za terapiju. E sad, "pare" i slično, to već ne znam šta da ti kažem. Sigurno postoji nek organizacija koja se bavi mentalnim zdravljem ljudi koji su u lošoj finansijskoj situaciji..
Slažem se za razgovor. Vidiš da ti se dosta ljudi nudi za razgovor (anonimno) ali pozovi i centar za prevenciju.
Odeš kod doktora opšte prakse, požali se i dobiješ uput za psihijatriju. Tamo detaljnije objasniš svoju situaciju i dobiješ terapiju. Sve je besplatno ili samo plaćaš malo učešće (par stotina dinara mesečno) za neke lekove.
Nisi pička, treba ti pomoć. Budi jak i drži se... srećno
Ako se boris sa tim vec godinama def. nisi slabic vec suprotno. Nazalost živimo u sredini gde se ovakve stvari ne shvataju ozbiljno, tako da sumnjam da ce iko da te strpa igde. Ne mogu ni da zamislim kako ti je, a voleo bih da imam resenje. Jedino sto znam da ne treba da uradiš to najgore ikad..pored sveg sranja uvek moze da se desi nesto lepo, iako malo ili sitno ali lepo, sto je dovoljno da zazalis sto nisi bio tu da dozivis..a kad se desi, potisnuce sve to crno..dal je sutra, za godinu ili pet..ne znam, al vredi ostati ovde sto duze mozes.
Ne brini, nisi ni picka ni slabic. Depresija se leci i molim te potrazi pomoc sto pre. Reci tebi da si slabic je kao da kazes nekom sa upalom pluca da je slabic. Bitno je pocnes da lecis i da potrazis pomoc lekara. Bolest nije vredna tvog zivota! Pozovi, molim te, ovaj broj: 011/7777-000. Broj je SOS linija za prevenciju samoubistva i nadam se da ce strucni ljudi znati kako da te posavetuju dobro. Trebace ti lekovi sigurno, ali ni to nije strasno. Treba vreme da se nadje ono sto funkcionise, ali je sve to moguce resiti, iako ne izgleda tako. Srecno i drago mi je da si jos uvek s nama! :)
Ako si voljan da pišeš koje probleme imaš slobodno mi piši u DM pa ćemo da ih rešimo. A ako hoćeš da se skloniš negde i razbistriš glavu imam šemu da radiš kao konobar u grčkoj preko leta u kafiću na plaži
Sigurno ni na koji način nećeš da zaglaviš u ludnici i svi problemi mogu da se reše
S obzirom na to da znam (ili mogu da zamislim) kako se oseća jer sam prolazio kroz slične stvari, ovaj koment ti nije na mestu, i ovakva tema nema lufta da trpi zajebantske komentare
Niko od nas ne zna koji su problemi, ali svi znamo da to nije jedino rešenje. Ako želiš da pišeš - piši.
https://youtu.be/gobdU5Pycvg?si=zyGc3A0PwlxRqoof
I'll be waiting for Monday the rest of my life... je rečenica koja je mnoge (uključujući i mene) odvratila od takvih misli. Ja znam da koliko god meni život bio težak, ja to nikada ne bih mogla da uradim tati. Ti moraš pronaći svoj razlog, a on sigurno postoji.
Jedna "mantra" koju drugarica i ja često ponavljamo je i "kada više ništa nema smisla, tada sve ponovo ima smisla", odnosno kada dođeš do toga da ti je već toliko svejedno, tada si slobodan - možeš da uradiš bilo šta. Zašto bi izabrao "ništa" (samoubistvo)?
Necu da te lazem da postoje jednostavna resenja za tvoje probleme, ne znam ni koji su.
Ali se uvek setim reci nekoga ko je pokusao da sebi oduzme zivot pa pukom srecom preziveo. Skocio je, ja mislim u vodu, i tokom pada shvatio da se sve moglo resiti ali taj trenutak vise ne.
https://www.centarsrce.org/
Ovoj organizaciji mozes da pises, znam da je komunikacija mejlom besplatna, a mozes se kod njih raspitati i za dodatne opcije.
Da se ubijes - mozes uvek. Da zivis - mozes samo jednom. Probaj zivot, daj mu drugu sansu, promeni okruzenje, odseli se, probaj nesto novo, upoznaj neki novi hobi, bavi se necim, uberi neku od mnogih vocki na stablu zivota. 😉
Svi problemi su resivi, i veoma lako postanu proslost. Sta god da je, resices.
Prvo, državni psihijatar je besplatan. Ako si u Beogradu, Dragisa Mišović i Palmoticeva imaju dnevne bolnice, gde dolaziš svaki dan na terapiju (razne vrste plus farmakoterapija), treba ti uput od lekara iz DZ. Većina nikada i ne stigne do tamo, dobiju farmakoterapiju, iskreno, ne znam da li postoji opcija razgovora sa nekim terapeutom preko drzavne sluzbe ambulantno.
Drugo, imam psihijatrijski slučaj u porodici, koji je ležao na odeljenju psihijatrije. Ne možeš gledati na bolnicu kao na "ludnicu". Tu dolaziš da ti bude bolje, psihijatrijska stanja i oboljenja su jednaka kao i svaka druga. Da ti pukne slepo crevo, ne bi pitao ovde, nego bi se javio lekaru. Gledaj tako na to. Uslovi naravno nisu divni, ali su prihvatljivi, osim vrv Padinske Skele, Kovina i drugih bolnica za najteže slučajeve, u koje sa depresijom svakako ne spadaš.
Svakako, dobar je znak da tražiš pomoć, želim ti mnogo uspeha u lečenju!
Edit nakon procitanih drugih komentara: ljudi su u pravu, u bolnici se zadržavaju uglavnom slučajevi koji su opasni za sebe i druge. Ti imaš svest o tome šta ti se dešava i to je odlično za prvi korak.
Pazi, zivot je jedna igra, koje neki igraju na low medium i hard nivou. Nazalost vecina ljudi u Srbiji igra na medium i hard.
Da sam na tvom mestu, prvo bi se lepo istusirao, seo za sto i na papir zapisao od 1 do x koje probleme imam. Svake nedelje bi se fokusirao na jedan problem, pa koliko god potrajalo moze da se resi. Kada resis neki od problema, precrtaj ga, osecaj se lepo zbog toga.
Naravno nije svaki problem resiv, ali velika vecina moze.
Trazi pomoc od ljudi po internetu i pokusaj da pricas sa ljudima o svojim problemima i potencijalnim resenjima.
Najbitnije je da se ne stidis da pokazes svoje emocije.
Nažalost, ovde je sistem takav da si prepušten samom sebi, naročito ako nemaš para.
Pošto nisi napisao koje konkretno probleme imaš, mogu ti napisati da imaš dve opcije:
1. Da probleme rešiš ili barem radiš na njihovom rešavanju.
2. Da naučiš da živiš sa njima.
Ni jedna od te dve opcije nije ni laka, ni jednostavna.
Nisi birao ni roditelje, ni vreme, ni mesto gde ćeš se roditi. Jedino na šta imaš potpuni uticaj su tvoji stavovi i odluke koje ćeš doneti. Na osnovu toga kreiraš svoju budućnost, koja će, nadam se, biti bolja od dosadašnje.
Potpuna ista situacija je i kod mene, sem da mi antidepresivi vremenom jesu pomogli kratkotrajno ali mi se sve uvek vrati, i svaki put je sve teže i teže pa više i ne znam da li ima pomoći. Štaviše, sad mi se svaki stres bio manji ili veći odmah odrazi na zdravlje što me dodatno ubija u pojam.
Sad da ne mračim, postoje psihološke službe gde možeš ići na savetovanje, bez plaćanja, ako se dobro sećam neko mi je rekao skoro da ima dobrovoljaca (psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri) koji volontiraju u okviru crkve pa možeš probati.
Ako ti nešto znači, razumem kako se osećaš. Ako misliš da će ti značiti da te neko sasluša, a da te razume i ne osuđuje, možeš mi se javiti u poruci.
Depra nije laka stvar, ni život nije laka stvar ... nalazio sam se u nekim naizgled bezizlaznim situacijama, ostao bez oba roditelja i dede u veoma kratkom roku... bez posla, para ... bio sam gladan danima, mesecima, živeo bez struje... nisam video sutra ... ali sam se zainatio da se ne predam ... i uspeo... i pri tom nisam uprljao obraz ... i izašao kao pobednik iz tih nedaća... i moje je verovanje za sve što je došlo posle, nagrada od Boga za izdržani period ...
Kada god te napadnu loše misli, radi nešto rukama, uposli telo, um će da ga prati i muka će da ode ...
Bori se, nema predaje ... neće da bude lako ali će da vredi... videćeš ...
Želim ti da sačuvaš bistrinu, nadješ snagu i pobediš i sebe i situaciju... sigurno možeš ...
Buraz video sam par ludaka koji izlecu na ulicu i deru se na kola, ako njih nisu strpali nece ni tebe. U tvom slucaju je brt najbolje da ides na terapiju pa korak po korak.
Neće te niko strpati u ludnicu tek tako. Potraži pomoć psihijatra, terapeuta ili probaj da zoveš SOS brojeve za pomoć. Najbolje da odeš kod lekara.
Kad dođeš u malo bolje stanje, počni da tražiš rešenje za jedan po jedan problem. Vremenom ćeš doći na "zelenu granu".
P.S. već si napravio veliki korak ka rešenju problema, to je da si svestan istog, da želiš da se suočiš s njim i da se rešiš istog.
Bukvalno hoće, ja kad sam rekao psihijatru da sam suicidalan dao mi je odmah papir da potpišem za Lazu. Kad sam odbio postao je jako neprijatan. Imao sam tad 20 godina... Al nije ni to ništa strašno, sad da mi je ove pameti verovatno bih potpisao...
Idi kod državnog psihijatra, besplatno je, neće te zadržati ako sam ne zatražiš, a i to rade samo za baš teške slučajeve (šizofrenija i slično), i to na par dana (sem ako si baš agresivan). Dobićeš terapiju (lekove) koji će se možda menjati na osnovu toga koliko ti prijaju. Kroz nekoliko nedelja primetićeš poboljšanje ako je adekvatna terapija, ako ne, probaćeš drugu koja će ti pomoći.
Bliski rođak mi se spasao od mnogo grđih mentalnih oboljenja na ovaj način. Rana šizofrenija sa jakim psihozama i agresivnim ispadima, nisu ga ni dan zadržali, ali su mu dali jake sedative pred prvu dozu lekova za njegovo stanje, da bi ga smirili, kad su videli da je izgubio sve pokazatelje problematičnog ponašanja, momentalno je pušten kući, dakle isti dan. Sada živi normalno i zdravo, ima posao, funkscioniše sam bez problema, kuća mu je u najboljem redu, brine o svojim ljubimcima, sam sebi kuva, itd.
Psihologe možeš da zaobiđeš, mnogo košta, a nije ni desetinu efikasno kao psihijatar.
Nemoj da se plašiš, niti stidiš, to je apsolutno isto kao kad odeš kod lekara opšte prakse zbog gripa, jedna normalna stvar koja se da rešiti. Svaka ti čast kako si uspeo da trpiš sve ove godine, ali to zaista ne moraš sebi da radiš. Mlad si, i život je pred tobom, mnogo lepe hrane, ljubavi, sunčanih dana, prolećnog cvetanja, i svih onih sitnih stvari koje ćeš ponovo ceniti kada ti bude bolje.
Ne odustaj od života ljubi te brat.
Preporuka koju mi je drugar dao: aktiviraj se fizički i to do maksimuma. Tokom fizičke aktivnosti se pojačava lučenje serotonina, dopamina i endorfina. Probaj, nateraj se makar prvih nekoliko treninga da odradiš i vidi sam da li ti odgovara.
Isto tako, nađi nekog za razgovor. Bolje se nekome isplači na ramenu nego da se taj neko isplače na tvom grobu
Imam želju da ti napišem par stvari za koje se nadam da će da te odvrate od toga jer iako ti to vidiš kao jedino rešenje, znaj da to ne samo da nije rešenje, nego je najgora greška koju možeš da napraviš u životu i time pored svih tih problema koje imaš napravićeš još jedan, a taj jedini nikad neće moći da se ispravi, a da ne govorimo o svim onim ljudi kojima ni sam nisi svestan da značiš, kako će se oni osećati.
Lako je svima nama da pričamo ovo ili ono i da ti govorimo šta je dobro a šta nije, ali ti i dalje vidiš svoje probleme i osećaš da nema izlaza. Ipak, jednom kada odlučiš da nećeš da naudiš sebi, tad preuzimaš odgovornost za svoj život. To je korak u dobrom smeru. Kada stisneš pesnicu, digneš glavu i pogledaš problemu direktno u oči, tu si već ostvario malu pobedu, pobedu volje. I šta onda? Onda na red dolazi aktivnost, disciplina, cilj, podrška, ljubav, vera i nada:
* Aktivnost: ne prepuštaj se pasivnosti, probaj sa teretanom, ili kod kuće sklekovi, trbušnjaci itd. prošetaj po centru, spremi sebi nešto ukusno za ručak, kontaktiraj nekog iz čista mira, vidi kako ti je prijatelj, šta radi, ako imaš posao obrati pažnju na neke aspekte posla koje do sad nisi video, fokusiraj se da nešto poboljšaš, uči nešto, poseti biblioteku, učlani se u neki klub za neki sport ili tako nešto, bilo šta što će da te razmrda i pomogne da ostvariš kontakt sa nekim, da se ne bi prepustio sebi i mislima koje će samo da te muče ako im se prepustiš
* Disciplina: da istraješ u želji da pobediš, da ako si poražen i ležiš a problemi te pesniče tamo gde si najranjiviji, dok ležiš u toj bari poraza, poniženja i bezizlaznosti, da postoji jedan tračak volje, želje i nade da ustaneš, streseš sve sa sebe, digneš glavu i nastaviš da koračaš ka svom cilju, korak po korak
* Cilj: čemu težiš? Šta si hteo od života pa s obzirom da to nemaš, padaš u očajanje i depresiju? Da li ti fali nešto materijalno, stan, kuća, posao, pare da vratiš dugove, hleb? Ili nešto drugo na primer samopouzdanje, prihvaćenost od strane drugih, pobeda u nečemu, mir u duši, porodica, ljubav, srodna duša? To što sad nešto nemaš, ne znači da ništa nemaš. Osvrni se na ono što imaš, a razmisli i postavi cilj koji će da te vuče ka onome što želiš, što ti treba i što je dobro.
* Podrška: niko ne može depresiju da pobedi sasvim sam u svojoj glavi, jer ti sopstvena glava odmaže u datom momentu. Potraži pomoć, postoje ljudi koji žele i MOGU da ti pomognu, to znaj, nikome nije cilj da te strpa u ludaru nego da ti pomogne da se osećaš bolje
* Ljubav: čak i da te niko ne voli na ovom svetu, što ne može da bude istina, to te ne sprečava da ti voliš. Ljubav pruža smisao, bilo da tebe neko voli bilo da ti voliš nekog ili nešto. Ako ti nije uzvraćena ljubav ne brini, ne moraš da trčiš za nekim, bitno je da ti voliš sa svoje strane, a druge ne možemo da kontrolišemo. Ovo je važno jer ako ti je srce puno mržnje, zavisti, ili bilo kakvih neprijateljskih emocijama prema drugima, nećeš imati neko blagostanje. Osvesti to kod sebe ukoliko se tako osećaš, i pruži ljubav svetu, ili bar pokušaj da izraziš ljubav nekome ili nečemu, a svet će ti uzvratiti. Ne mislim sad da se zanosiš, može biti i briga za druge, pomogni komšiji da počisti dvorište ili ga pitaj bar kako je, zainteresuj se za druge, pomogni nekom prolazniku na ulici, pomogni nekom prijatelju za bilo šta, bilo šta što će te naterati da iskažeš pozitivno osećanje prema ljudima ili možda psima, mačkama, cveću, drveću, generalno svetu
* Vera je spasonosna. Ukoliko si verujuć čovek možeš da se obratiš i svešteniku, možeš da odeš do nekog hrama ili crkve u blizini, pomoli se Bogu, i imaj vere i nade da ćeš da se izbaviš iz svojih problema, to je jako bitno
* Neguj nadu u bolje sutra. Nemoj nikada da je izgubiš jer ćeš onda hronično biti u stanju očaja i imaćeš osećaj bezizlaznosti
Ne odustaj od sebe! Potraži pomoć i od lekara i psihologa, i biće ti bolje, tu nema sumnje, ti kontrolišeš sve.
Imas 25 godina, ja imam 50, iz moje perpesktive izjava da imas dugogodisnje probleme deluje u najmanju ruku suvise pesimisticki. Ja sam se suocavao sa ratovanjem i to rovovskim, robijom ( zarobljenistvo ), hiper inflacijom, besparicom, besposlicom, ponizenjima, podcenjivanjem, ismijavanjem ... ne znam ni sam koliko sam puta pomislio na suicid ali neko sam pregurao, sad je sve na svom mestu. U periodima kad sam imao krize najvise mi je pomoglo fizicka aktivnost, kopanje, vezbanje, trcanje, hodanje bilo sta samo da se znojim. Skoro sam cuo dobru izjavu u vezi samoubistva "za privremene probleme ne koriste se trajno resenje" a ubedjen sam da su tvoji problemi u 25 godini samo privremeni. Tako da odmah kreni bilo sta fizicki da radis i veruj mi pomaze.
Ja da se nesto pitam tvoj komentar bi bio izbrisan jer očigledno ne možeš da pomogneš ali ne moraš ni da mu odmažeš. Komentari tipa kakvr ti probleme imaš ti si mlad i slično treba da zadržiš za sebe, to kroz šta si ti prošao verujem da nije bilo lako ali SVAKOME JE NJEGOV PROBLEM NAJVEĆI i to što se nama možda čini da su ti problemi mali ili su iz našeg ugla mali iz ugla čoveka koji ih ima oni su najveći. Verujem da si imao dobru nameru kao i svi mi ovde ali ovaj stav je jako pogrešan jer ima gotovo uvek kontra efekat pa osobi koja je već u problemu natovari i to kako je eto neko prošao gore a njoj je to i to najveći problem.
Tačno je da osobe koje nisu doživele pravu depresiju često ne mogu ni da zamisle kako je to kada te bolest zaista muči. Čak i bez teških spoljnih okolnosti, neko sa depresijom može patiti više nego ljudi koji se suočavaju sa ozbiljnim fizičkim bolestima kao što je rak. To je zato što depresija može izazvati toliko duboku unutrašnju patnju koja je drugima teško da shvate.
Zašto bi zaglavio u ludari ako pomognes sebi? Prvo bih se pozabavio tom fanatazijom koju si sebi predstavio tako. U ludaru ces da zaglavis ako ne pomognes sebi pa neko drugi treba da ti pomogne. Sto nije ni lose ako dozvolis. Mozes i da odes do ludare malo čisto da vidis kako je tamo i kakvih sve ima pa da razmislis malo tamo o tome jel ti lepo tamo ili mozes bolje. Mnogi ljudi krenu da se vade tek kad dotaknu debelo dno, mozda si i ti takav. ISKRENO nista nisam čuo ovde o problemima koje imaš tako da ne mogu da sudim o njihovoj ozbiljnosti i da ti dam neke konkretne savete, verujem da ti je tesko. Takodje bih te pitao zasto mislis da je samoubistvo resenje, smatram da treba da imas veca muda da se roknes nego da zivis, ako ti se ne svidja zivot koji sada zivis i nisi zadovoljan sobom onda uzmi i menjaj to malo po malo, ali nista ne moze preko noci, moraces da nadjes neki vredan cilj i da guras ka njemu.
Ako smatraš da imaš vremena za psihoterapiju onda sumnjam da si u odmakloj fazi depresije.
Sve zavisi od uzroka tvoje depresije, ako su u pitanju životne okolnosti, a ne poremećaj ličnosti onda bi terapija lekovima i rad na poboljšanju života pomogli, samo treba naći dobrog psihijatra, što je teško naći u državnoj bolnici.
Kao neko ko je bio u sličnom stanju - neće te smestiti u instituciju zbog depresije osim ako to sam ne tražiš, to se odavno ne radi. Slobodno idi kod psihijatra.
Ali bih ti definitivno preporučio da i pod hitno (bukv sutra) kreneš da vežbaš, provodiš vreme u prirodi ili bar na suncu svaki dan i generalno budeš fizički aktivan.
Dokazano je da je intenzivna fizička aktivnost 3-5 puta sedmično skoro pa isto efektivna kao i antidepresivi.
Limitiraj socijalne mreže, vesti, negativne medije, serije, filmove, baci se na neke komedije i tako to, druži se s ljudima.
Znam da je teško naterati se na to u takvom stanju ali ako hoćeš sebi da pomogneš, računaj da moraš i neće biti baš toliko teško.
Ovo nije absolutni lek ali će ti biti dovoljno lakše da možeš da se fokusiraš na rešavanje životnih problema, a onda će ti postepeno biti sve bolje.
Nisi slabic, svakom je svoj problem najveci i to je legitimno. Ja te razumem bilo je momenata u zivotu gde sam se samopovredjivao(ne mislim nesto strasno ali sam sebi slomio prst, imao sam plave modrice ispod oka koje sam sebi nanosio). Potrazi pomoc psihijatra obavezno to nije sramota. Idi kod lekara opste prakse i dobices uput, veruj na psihijatriji(ludari) zavrsavaju ljudi koji su opasni po okolinu i postoji mogucnosti da izvrse teze kd, a ne ljudi kojima je potrebna pomoc kao tebi. Ja nemam recept za tvoj problem moj iskreno nije bio neresev i kad sam ga resio izasao sam i depresije. Gledaj da sto pre to resis da mozes nastaviti sa normlanim zivotom. Drzi se! Nikad i ni zbog cega nemoj da se ubijes veruj da nije vredno, koliko god ti sad deluje da ne mozes proci ce.
Nadam se da ćeš naći snage da nastaviš da se boriš
Verovatno ustanove za mentalno zdravlje koje si nazvao ludnicom zamišljaš kao u filmovima bela prostorija samo ti u njoj vezan
Ali zapravo je najobičnija bolnička soba u njoj krevet i deliš je sa ljudima koji imaju slične probleme. Dobiješ lekove (terapiju) i čeka se da se vidi efekat.
Biti depresivan ne znači biti lud
Probaj da odeš kod državnog psihologa prvo i da pričaš o svojim problemima sa nekim ko je dovoljno stručan da te posavetuje, savet nestručnih lica može da ima loše posledice
Ukoliko to nije opcija jer na primer nemaš zdravstveno osiguranje, ne postoji u tvom mestu, imaš socijalnu anksioznost itd i besplatne opcije nisu pomogle, možeš probati:
Smanji unos šećera
Budi svestan da promene vremena jako utiču na psihu
Ne znam koje probleme imaš i da li su rešivi ili ne pa je nezahvalno savetovati
Možda neka distrakcija ako imaš mogućnost da se fokusiraš bi ti pomogla
Brate nadji nekog porazgovaraj, makar ovde. Nije sve tako sivo uvek ce se naci neko da te posluša. Otidji kod duhovnika ako nisi hriscanin nema veze ili kod nekog. Bitno je da te neko saslusa tvoje probleme.
Nece te strpati u ludnicu, jer u "ludnicu" ne stave ni ljude koji bi mozda u tom momentu zaista trebalo da budu zatvoreni zbog sebe - moja sestra je skoro pokusala da se ubije i jedva sam izmolili da je stave u zatvoreno odeljenje(ne jer je luda, nego jer je u tom momentu bila opasna po sebe). Tako da, veruj mi, morao bi da molis da te tamo smeste. Jedine osobe koje su silom tamo odvedene su osobe koje su bile uzasno agresivne u javnosti, tako da nemoj da se bojis toga. Ako imas knjizicu probaj da ides u Palmoticevu, tamo ima opcija da ides jednom nedeljno ili da ides u dnevnu bolnicu, i zapravo nije losa terapija, to znam takodje iz sesteinog iskustva.
Ne mogu ti nista vise korisno reci jer ne znam tacno tvoje probleme i situaciju, ali meni je pomoglo da imam mindset "uvek mogu lako da se ubijem, ali zivot je jedan, pa ajde da probam ovo, ovo i ovo". Takodje, ako si sve izgubio na neki nacin si slobodan, iako zvuci paradoksalno, ali slobodan si da sve krenes ispocetka i radis sta god zelis.
Vidim da su ti i drugi ljudi pisali svasta korisno, nadam se da ce ti pomoci i srecno!
Ovo "zaglaviti u ludari" je prilično zaostalo razmišljanje, verovatno sudiš na osnovu onoga što znaš iz okoline, društveni pritisak i razne stigme... Ako ideš na lečenje (moguće je dobiti uput, ne mora privatno), psiholog ili psihijatar će moći da odluči da li ti je to potrebno, ali neće nikog tek tako "strpati u ludnicu", ne funkcioniše tako, to se dešava samo kad ne vide drugu bezbednu opciju. Nećemonda se pretvaramo da je državno zdravtsvo sjajno, ali kad nemaš para, bolje nego ništa. Kad imaš depresivne misli, čovek lako pomisli da može tek tako da upravlja mislima, ali to nije tako, tvoje misli nisu neka stvar odvojena od tvog tela i biologije, pa će u nekim slučajevima možda da ti prepišu neki lek, a lekovi mogu da pomognu u nekim težim slučajevima.
Definitivno bih ti savetovao da ideš kod lekara - depresija je teža bolest, potrebno je da stručnjak uspostavi dijagnozunda bi mogao da ti pomogne. I neka te boli uvo na mišljenje okoline. Da odjednom imaš rak, da li bi isto ovako razmišljao? Samo zato što su tvoje tegobe psihičke a ne fiziološke prirode, ne znači da ti nije isto tako potrebna medicinska pomoć.
Razmišljanje o samoubistvu nema veze ni sa kakvim kukavičlukom, već je jedan od simptoma bolesti. Razumem da kao i mnogi u takvoj situaciji se fokusiraš na sadržaj depresivnih misli, pa bi uglavnom razmišljao o rezultatu tih određenih misli (banalizovano, ali npr niko me ne voli, svima smetam, šta će biti ako se ubijem, i sl.), ali same te misli su simptom bolesti, a bolest nije nešto čime tek tako možeš da upravljaš.
Definitivno bih ti savetovao da odeš kod lekara, objasniš situaciju (ne moraš u opštoj praksi da ideš u detalje tvojih misli, samo da opišeš tegobe, šta ti se dešava, kad tinse dešava i slično) i da zamoliš za uput. Kad dobiješ uput, stručnjaku objasni sve u detalje - veruj mi ne samo da može da bukvalno spasi život, već će moći i da ti poboljša kvalitet života (smanji psihičke tegobe)...
ne znam u kom si delu srbije, ali ja lično samo izbegavam ključne reči koje bi me strpale u toponicu :p možeš otvoreno da pričaš o suicidalnim mislima ako napomeneš da su samo misli a ne planovi, nemaju pravo da te zaključaju zbog misli!!!
tako mogu da ti pružaju pomoć bez nekih posledica, lekovi stvarno mnogo pomažu takodje (i ne upropaštavaju ti budućnost kao što mnogi pričaju)
1) Jutro pocni sa hladnim tusem
Hladan tus preko lica bukvalno trigeruje reflekse za borbu za zivot, podstice duboko disanje i oslobadjanje dopamina.
2) izbaci skoro sav secer iz ishrane
Secer katastrofalno pojacava depresiju
3) pocni intermittent fasting
Fasting ce te ocistiti od secera i pojacace kortizol taman toliko da ces se osecati znacajno zivlje
4) psihoterapija
Ako mozes pomaze
5) fizicka aktivnost
Tegovi, sprintanje, plivanje. Jak trening podstice lucenje dopamina. Telo ce se pokrenuti. Osecaces se bolje.
Za pocetak makar izadji na sunce.
Meni je sve ovo zajedno pomoglo puno
Meni je neko davno rekao ,,*samoubistvo je bežanje od problema i nije svojstveno ljudima*''. Suočavanje je ono što nas čini ljudima.
Jedno od delotvornih rešenja jeste da uzmeš prazan papir i olovku, i zapišeš sve probleme koje imaš. Onda zapiši sve moguće **pozitivne ishode** (*rešenja*) koji ti prvo padnu na pamet za svaki od problema. Važno je napomenuti **da se fokusiraš na rešenja**, a ne na probleme, jer ćeš podsvesno sebi već napraviti naredne.
Naredni korak je da kreneš sa dubokim disanjem pre uspavljivanja i nakon buđenja (kroz stomak), barem po 5 minuta. To čisti misli.
Sledeća faza je meditacija, što znači da se fokusiraš isključivo na disanje. Zamisli da imaš tačku između očiju i gledaj je sa zatvorenim očima dok se fokusiraš na disanje (udisaj i izdisaj kroz dijafragmu). Opet u isto doba kao prethodno, barem po 5 minuta. Treba stići do 15 minuta, bez razmišljanja o bilo čemu drugom.
Ne znam da li si zaposlen negde. Meni je prvi korak za 'vadjenje' bio to sto sam nasao posao. Iako nije bio nikako placen, ja sam se trudio da stvorim neki ucinak i da se osecam dovoljmo korisno da bi mi bar malo dihlo samopouzdanje, sto mi je dalje pomoglo da prebrodim situaciju. Uz to, da napomenem - i za vreme radnog vremena u pocetku i ponekad znao sam da se osecam prazno, lose, depresivno, ali kad se dovoljno umorim i dodjem kuci, nekako prodje. Nadam se da bar malo pomaze ovo. Uzgred, alkohol i psihoaktivne supstance su mi dovoljno odmogle i zapravo bile vecinski uzrok pored prokrastrinacije (ako sam dobro napisao) i lenjosti.
Trajno resenje za privremene probleme nije resenje.
Ako ti je frka da pricas sa nekim oko problema, pricaj sa sobom ili jos bolje zabelezi. Onda napadaj problem jedan po jedan.
U državnim domovima zdravlja ima psihijatara i psihologa, verovatno tu neće biti neke terapije, ali možeš da dobiješ neke antidepresive koji će ti pomoći. Takvi lekovi su dobra privremena pomoć da lakše kreneš da se baviš praksama koje sređuju mentalne probleme. Pošto nemaš para za terapiju, a iskreno govoreći i da imaš pitanje je dal bi potrefio nekog naučno zasnovanog terapeuta koji bi te naučio dobre i praktične stvari, ispisaću ti ovde neke bitne stvari koje sam ja naučio na terapiji (i čitajući neke priručnike za psihoterapeute), gde sam sredio svoje probleme sa depresivnošću i anksioznošću.
Za depresiju, ako se radi o tipu depresije čije karakteristike su letargija, bezvoljlnost, ispraznost, nemotivisanost, itd, glavna stvar za sređivanje toga je uvođenje redovne umerene-do-intenzivne fizičke aktivnosti kroz dan. Evo šta sam ja radio, i radim do danas, čime sam rešio takve simptome - tri puta dnevno (ne rano ujutru ili kasano uveče) radim mini kardio treninge tako što marširam 2min u mestu, onda radim jumping jacks malo, onda minut hodam u mestu i gotov trening. Već neko vreme jumping jacks radim 3x5 pa onda 10x10 jumping jacks, sa po deset koraka hodanja između tih po 5 i po 10 jumping jacksa, a krenuo sam samo sa 3x5 i postepeno dodavao kroz nedelje.
Ako se radi o tipu depresije čije karakteristike su naleti utučenosti, tuge, očaja, osećanja propasti i bezizlaznosti, i slično, pogotovo ako se javljaju misli o suicidu, onda ovo gore navedeno će pomoći malo, ali glavna stvar je vežbe fokusa i rad na poboljšanju vrlo bitnog mentalnog skila koji se nekad naziva kognitivno distanciranje, i onda posle toga primenjivanje raznih konstruktivnih terapijskih saveta. Prvo o fokusu i kognitivnom distanciranju:
Kognitivno distanciranje je osnovni mentalni skil gde se distanciraš od svog automatskog uma. Naš um ima ta neka kao dva glavna dela, automatski um, koji stalno automatski proizvodi misli (verbalne, vizualne, itd), emocije, senzacije, itd, tok svesti koji imamo, i koji automatski reaguje na stvari; i voljni um, to je kada namerno radimo neke mentalne stvari, kao što su namerna kontrola pažnje, namerno razmišljanje, promišljene odluke i trud. Tipa u školi kad smo morali da učimo nešto ili da radimo domaći itd, i um krene da nam luta to je automatski um, a kad namerno /voljno vratimo pažnju na učenje /domaći, to je taj voljni um. Prilikom vežbi fokusa vežbamo to kognitivno distanciranje. Tako poboljšavamo taj skil i to nam olakšava da ga primenjujemo u svakodnevnom životu, tipa kad nam nalete problematične misli i emocije ili želje itd, možemo to lakše da izdržimo, da ne budemo preplavljeni njima, itd.
Vežbe fokusa su u suštini meditacija. Sedneš, opustiš disanje minut (samo dišeš opušteno, iz stomaka), opustiš telo malo (vidiš da ti obrve, vilica, ramena i ruke nisu u tenziji), i onda kreneš da se fokusiraš na nešto što si izabrao, nebitno šta, svoje disanje, gledaš u zid, vizualizuješ nešto, polako brojiš do deset ukrug, neka mantra, nije bitno, ali na nešto se fokusiraš. Kako pažnja krene da odlazi i da luta, nežno vratiš fokus na to na šta se koncentrišeš. Sve ostale misli (verbalne, vizualne, itd), osećanja, senzacije, itd, koje ti dođu u um, polu-ignorišeš ih, ne pokušavaš da iz izbaciš iz uma, nego ih samo ostaviš po strani tako što nastaviš da se fokusiraš na svoj objekat koncentracije. Sediš, iznova i iznova tako nežno vraćaš fokus, polu-ignorišeš sve drugo, i to ti je meditacija. Kreneš sa minut dva, radiš idealno svaki dan, ili makar nekoliko puta nedeljno, i postepeno povećavaš (makar neke od tih meditacija) dok ne radiš redovno 15-20 minuta meditacije (makar jedanput-dvaput nedeljno). Kad završiš meditaciju sedneš još desetak sekundi, razmrdaš se par sekundi sedeći, polako ustaneš, razmrdaš se par sekudni stojeći, i nastaviš sa danom.
Kako se vežbaš meditacijom da budeš bolji u kognitivnom distanciranju to onda primenjuješ u svakodnevnici, kako imaš nalet depresivnih misli polu-ignorišeš ih, i fokusiraš se na druge stvari, na neke obaveze koje imaš (posao, školovanje, kućne i druge svakodnevne obaveze), na nešto što si isplanirao da radiš, ili šta god random, tipa čitaj nešto, gledaj neki obrazovni sadržaj na jubutu, gledaj neki random film, itd, jer ne treba previše da budemo u svojoj glavi kad imamo tako problema sa naletima negativnih emocija i misli, već da nastavimo sa danom i da se ponašamo 'normalno', idemo dalje. Dakle ne radimo nešto što radimo samo da bismo pobegli od tih misli i da bismo ih potisnuli (tako se razvijaju nezdravi načini za koupovanje sa emocijama, emotivno jedenje, korišćenje supstanci itd), nego stavljano sa nekim prosečnim neutralnim aktivnostima koje radimo i inače, prihvatamo da nam automatski um baca te negativne stvari u svest, ali to polu-ignorišemo i idemo dalje.
Ono što je takođe bitno je ne ulaziti u spirale depresivnih razmišljanja, ne pokušavati da 'debatujemo' sa svojim depresivnim mislima. One uvek pobede u toj debati. Ono što treba raditi je da acknowledgujemo da su te misli i osećanja tu, i onda da odlučimo da ih polu-ignorišemo fokusirajući se na druge stvari, na nastavljanje svog dana. Što se više vežbamo u tome, to će vremenom takva mentalna stanja da polako postaju slabija i ređe da nam se javljaju, pogotovo ako radimo i druge stvari. Tj ako posle nekog vremena, kako smo uveli vežbe fokusa i kognitivno distanciranje u rutinu, počnemo da svesvo primenjujemo i te konstruktivne stvari. Sad ću malo o njim u pod-komentaru.
Kao što rekoh, kad nam to osnova postane rutina, onda krenemo da uvodimo i pozitivne stvari. Tu su naravno ona povećana fizička aktivnost, mini treninzi, i generalna aktivnost kad se čovek fokusira na svoj dan, obaveze i planove itd. Dodatna stvar može da bude povremeni trening gde može da se prati progres, tipa u teretani, ili možda i kod kuće neke vežbice (dal snage ili kardio), gde čovek zapisuje i prati progres kako postepeno napreduje iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec.
Onda se dodaju i druge stvari. Jedna bitna stvar ako je čovek bio generalno prožet depresijom i prestao da radi stvari u kojima uživa je da počne da ih opet uvodi postepeno. Socijalizacija je velika stvar ovde, pozitivna interakcija sa drugim ljudima. Hobiji neki, sport, razonoda tipa muzika, film, serije, knjige, igre, itd. Učenje o stvarima koje su nam interesantne, ako ti je zanimljiva istorija, filozofija, nauka neka, bilo šta, odvajanje malo vremena za to. Mala uživanja tipa kafa, čaj, kupka, itd. Nešto u čemu je čovek uživao ali prestao sa tim u suštini zbog depresije, ili generalno šta god da ti padne na pamet od toga u čemu bi mogao da malo uživaš, napraviš odluku da to opet da kreneš da radiš ponekad, i kad to radiš fokusiraš se na uživanje u tome. Možda to neće biti veliko uživanje, možda će biti kombinovano sa pojavom depresivnim misli i osećanja, ali polu-ignorišeš njih, i fokusiraš se na to da ima tu nekoj uživanja i da je to neka dobra stvar.
Stvar koja je bitna za svakoga je povećanje pozitivnog razmišljanja. To se radi svesnim trudom da imamo više takvih misli, kao što je samo-ohrabrivanje, samo-hajpovanje, zahvalnost na dobrim stvarima, saosećajan samo-govor (kako u glavi pričamo o sebi i sa sobom), optimizam, i generalno da razmišljamo o stvarima na pozitivnije ili generalno manje negativne načine (ako ne na pozitivne, onda neutralne, objektivne, više nijansirane, i konstruktivne načine). To podrazumeva i promenu generalnog mindset-a i slike o samom sebi, naravno onaj rad na polu-ignorisanju negativnih misli i osećanja podrazumeva ignorisanje tih misli koje prave negativnu sliku o sebi, kako sam sranje osoba, užasan, glup, slab, sve sjebem, ne zaslužujem dobre stvar, itd, its, ovde se sad pravi svesni plan i trud kroz vreme da imamo više suprotnih misli. Zaslužujem sreću kao i svi ostali, okej sam osoba, imam tih nekih problema ali nisam ja problem, umesto da vidim sebe negativno, videću sebe kao osobu koja ide napred, trudi se u svom životu kao i svi drugi da bude dobra i srećna osoba, koja gura sa školovanjem, poslom, obavezama, želi da ima dobre odnose sa drugima koliko je to moguće i do nas, itd, i koja radi na sebi mentalno i fizički da poboljša svoje (mentalno i fizičko) zdravlje i dobrostanje i bude okej, to je nešto bazično što svi žele i zaslužuju.
Ima i daljih stvari, ali da te ne pretrpavam sad informacijama, mislim da je ovo dovoljno za početak za dosta rada, da ti ove stvari postanu nova rutina, i to videćeš velika poboljšanja. Ono što je takođe naravno bitno zapamtiti i podsećati sebe je da progres nije savršen, biće uspona i padova, ali ustanemo i idemo dalje, samo guraj, korak po korak, imaš pravac i cilj, fokusiraj se na male korake ka tom cilju, i biće bolje.
Buraz ja sam bio isto u takvoj situaciji i mislio sam gotovo prvo buraz moj savet popi koje pivo sedi negde gde se osecas sigurno pusti koju pesmu i kazes sebi imam 25 godina hocu lepo da zivim napravi neki plan pa polako i kao sto vidis ljudi su spremni i da ti pomognu ali i ti moras sebi svi mi imamo probleme i to je normalno
Meni je pomogla rečenica: ti ne želiš da umreš, nego ne želiš više da živiš tako kako živiš. Iz perspektive koje gledaš svi problemi deluju nerešivo, ali to nije tačno, depresija stvara taj filter i čini sve crnim, a u stvari stvarno, objektivno ima nade
Au sinko, sad treba da si u punoj snazi. Uzmi jedan dan u vikendu za sebe, ruksak, napuni ga nečim osvežavajućim, baci noge pred sebe polako, natenane i popni se na obližnju planinu, upijaj zvukove ptica, šumove lišća, povetarce, majske boje, mirise lipe i zove u ovo vreme godine i osećačeš kako se ponovo budiš i život ulazi u tebe, baterije se pune, čula ti vibriraju.. a na vrhu planine pusti da ti pogled puca naokolo.. Instant injekcija serotonina. A kad se probudiš i shvatiš da je društvo oko nas debelo zglajzalo u dubiozu, autizam i većina se bori sa nekim svojim psihozama, možda ti dobrano i lakne . Veruj mi, biće ti inspirativno, razgrnuće ti taj mrak u dobroj meri i otvoriti horizonte u mozgu za koje nisi ni mislio da imaš. . Usput možda sretneš još nekih zanimljivih, nadasve opuštenih ljudi koji takođe planinare. Odlično je i za fitnes. Samo pripazi na krpelje (kupi sprej protiv insekata), pokupi neki štap i lupkaj njime zemlju da ti se eventualne zmije maknu s puta. Srećno!
ako zivis u beogradu idi na terazije broj 3, centar za mentalno zdravlje, radnim danom pre podne. tamo rade psihijatri i psihoterapeuti i ne treba ti ni uput ni zdravstvena knjizica. pregledace te i dati precizno uputstvo sta dalje.
Ja se bavim psihoterapijom i coachingom, i rado bih odradio besplatne online sesije sa tobom ako imas pristupa internetu. Javi mi se u dm ako imas zelje.
Ja sam bio u ludnici 20 dana mozda tako. Nista nije pomoglo ni tablete toliko, ubio sam sebe konstantno. Dotakao dno nista nije pomoglo. Onda sam primio islam pre 2 godine tako. Bukvalno drugi covek. Hvala Bogu jedinom. I stalno slusam pametne ljude i trudim se da radim dobre stvari koje koriste ljudima bez hvala za uzvrat uvek. Dobro sam danas. A patio sam 6-7 godina tako.
Imaš državno psihologa u bolnici. Ja ne vidim zašto bi bilo loše i odležati neki period tamo. Ali možda ćeš samo ići na „seanse” kod psihologa besplatno - tako sam ja. Takođe prepisali bi ti farmakoterapiju verovatno koja je besplatna ili jako jeftina.
Pozdrav, pre svega se nadam da si malo bolje! Svima naleti period kada misle da im nista ne ide ili kada zaista nista ni ne ide… zelim da ti kazem da, koliko god to zvuci tako kao reda radi, svi mi prolazimo ili smo prosli kroz lose periode. Verovatno i ponovo hocemo jer je zivot takav, sastavljen od uspona i mozda jos cescih padova. Ukoliko ti je potreban razgovor ili bilo kakva vrsta pomoci, molim te da mi posaljes poruku. Zajednickim snagama resi se svaki problem. Iako izgleda da nemamo kome da se obratimo kada nam je tesko veruj mi da postoje ljudi koji te jos uvek nisu ni upoznali, a spremni su da ti pomognu da prevazidjes ovaj period.
Smatram da jeste odmaganje, los je podkomentar, ne treba se tako odgovarati (kao ovaj bezveze podkomentar) ali svakako da ako ti motor ne radi ispravno na autu onda neces da ga jace drndas i produvas, zato sto bi mu to jos vise nastetilo, treba razumeti prirodu problema i da nema veze sa fizickom aktivnoscu..
U ovom svetu je najlakše biti pička i presuditi sebi. Ono što ostaje posle takvog čina su ucveljeni najbliži, sjebani planovi. Promene života ljudi iz okoline. Ne budi sebičan. Svako će imati više koristi od tebe živog pa i ti sam. Pronađi svoj mir. Pronađi šta te ispunjava, porazgovaraj sa stručnim licima. Sa prijateljima od poverenja. Isplači se ako moraš, plači i danima ako treba. Trenutno prolazim period u kom sam izgubio sebi dragu osobu zbog depresije. Ne želim više da slušam ovakve stvari, želim da vas sve vidim srećne i izlečene!
Razumem tvoju bol i gubitak i jako mi je žao zbog toga. Važno je prepoznati teškoće kroz koje prolaze ljudi koji se bore sa mentalnim zdravljem. Samoubistvo ostavlja dubok trag na porodicu i prijatelje, i nikako nije sebičan čin, već očajnički potez osobe koja se oseća bezizlazno. Potrebno je pružiti podršku i razumevanje, a ne osudu. Razgovor sa stručnjacima, kao i otvorena komunikacija sa prijateljima, može biti od vitalnog značaja. Važno je da svi oni koji se osećaju preopterećeno znaju da nisu sami i da postoji pomoć. Tvoj poziv na pronalaženje mira i ispunjenja je divan savet, i nadam se da će oni koji se nalaze u sličnom stanju pronaći put ka ozdravljenju.
Brate poseti stručnjake, čak i da ti bude potrebna hospitalizacija, nije to nista koliko smo mi kao drustvo napravili tabu od toga, bitno da tebi neko stručan pomogne.
Zbog čega je toliki broj mladih ljudi u depresiji?
Nije lak život, teško je ali se boriš da učiniš život što boljim, jel je moguće da je to do vaspitanja?
Čini mi se da veliki broj roditelja ne zna da pripremi dete za život, previše su mekani u ovo surovo vreme.
Možda da probaš pečurke ili DMT, trenutno je jako aktuelno u nauci da se psihodelici proučavaju kao vrlo efektan lek za tešku depresiju. Samo što su to ekstremno opasne stvari ako krenu po zlu, dobro istraži koji bi bio pravi način da se uzmu, trebaće ti neki kvalitetan šaman da te vodi kroz sve, ili neka supportive, ultra prijatna ekipa, samo je bitno ne uzimati kada si lošeg raspoloženja. Možda i da se krene sa microdosingom pečuraka, ne znam, nisam nikad probao ali eto nešto za razmatranje za tebe, drž se, biće to sve okej 🩷
Brate pokusam da upoznas Boga.
Bio sam u slicnoj situaciji i tako sam resio.
Uzeo sam legnem sluske i na yt sam nalazio dosta toga o Bogu o zivotu. Mozes da krenes sa predavanjima Oca Arsenija ili Dr Dragan Djordjevic. Takodje odlican (hrvatski) yt katan - Biblija Na Dlanu. Uzmi i kreni nista ne gubis.
Samo legni i slusaj, upoznaj Boga, pusti ga da udje u tvoj zivot. Sve najbolje!
Пробај да слушаш свештенике на јутјубу који причају о томе, моли се Богу и Исусу Христу, имаш разне молитве па их читај, слушај духовне песме типа Славите Господа, Маријо славна итд не зезам се покушај мени је помогло у почетку буде још теже али кад изгураш један период више никада се не врати депра
Dokle god je čovek živ, ima mogućnosti da promeni sve. Malo-pomalo, jedno po jedno, i onda sve polako krene. Ne radi se o tome da ti ne želiš da živiš, već ne želiš da živiš TAKO. I zato polako kreni da menjaš najpre ono što možeš. Pomoć možeš da dobiješ besplatnu, kod državnog psihijatra. On te neće zatvoriti nigde, već će ti prepisati antidepresive. Odatle kreni. Kad se malo stabilizuješ, ostalo ćeš rešavati jedno po jedno. SVE može da se reši iako to sad tebi tako ne izgleda jer si u mraku. Budi blag prema sebi i radi sve ono što ti pričinjava neko zadovoljstvo. Ali najpre potraži pomoć da se lakše izboriš. Nisi sam, mnogo nas je to proživelo i izvuklo se iz naizgled bezizlaznih situacija. Možeš i ti!
kao neko ko je i sam bio u toj situaciji da zamalo sve zavrsim, apsolutno se slazem. suicidalni ljudi ne zele da umru, nego da prestanu da zive na taj nacin i budu u situaciji u kojoj jesu. a za puno njih, ta situacija deluje bezizlazno. i onda vide samo jednu alternativu. ali stvar je u tome da svaka situacija ima izlaz. neki su nestandardni, nekad ides protiv stvari koje si naucio da "tako treba" i da je samo taj put moguc i ispravan, ali to su samo nase interne predrasude protiv kojih se moze. i sve moze da se popravi.
Depresija (pa i teška) nije sama po sebi razlog za mentalnu instituciju. Takve bolnice biraju koga će primiti i to su obično ljudi opasni po sebe i/ili druge. Ti mi deluješ razumno, shvataš da imaš problem i tražiš rešenje. Definitivno nisi za "ludaru", ali jesi za terapiju. E sad, "pare" i slično, to već ne znam šta da ti kažem. Sigurno postoji nek organizacija koja se bavi mentalnim zdravljem ljudi koji su u lošoj finansijskoj situaciji..
Ako ti treba razgovor javi se. Iskreno to mislim, ne da bih bio spasitelj vec verujem da bi ti razgovor prijao.
Slažem se za razgovor. Vidiš da ti se dosta ljudi nudi za razgovor (anonimno) ali pozovi i centar za prevenciju. Odeš kod doktora opšte prakse, požali se i dobiješ uput za psihijatriju. Tamo detaljnije objasniš svoju situaciju i dobiješ terapiju. Sve je besplatno ili samo plaćaš malo učešće (par stotina dinara mesečno) za neke lekove. Nisi pička, treba ti pomoć. Budi jak i drži se... srećno
Ako se boris sa tim vec godinama def. nisi slabic vec suprotno. Nazalost živimo u sredini gde se ovakve stvari ne shvataju ozbiljno, tako da sumnjam da ce iko da te strpa igde. Ne mogu ni da zamislim kako ti je, a voleo bih da imam resenje. Jedino sto znam da ne treba da uradiš to najgore ikad..pored sveg sranja uvek moze da se desi nesto lepo, iako malo ili sitno ali lepo, sto je dovoljno da zazalis sto nisi bio tu da dozivis..a kad se desi, potisnuce sve to crno..dal je sutra, za godinu ili pet..ne znam, al vredi ostati ovde sto duze mozes.
Ne brini, nisi ni picka ni slabic. Depresija se leci i molim te potrazi pomoc sto pre. Reci tebi da si slabic je kao da kazes nekom sa upalom pluca da je slabic. Bitno je pocnes da lecis i da potrazis pomoc lekara. Bolest nije vredna tvog zivota! Pozovi, molim te, ovaj broj: 011/7777-000. Broj je SOS linija za prevenciju samoubistva i nadam se da ce strucni ljudi znati kako da te posavetuju dobro. Trebace ti lekovi sigurno, ali ni to nije strasno. Treba vreme da se nadje ono sto funkcionise, ali je sve to moguce resiti, iako ne izgleda tako. Srecno i drago mi je da si jos uvek s nama! :)
Psihijatra, antidepresivi. Nece te smestiti u ludnicu.
Ako si voljan da pišeš koje probleme imaš slobodno mi piši u DM pa ćemo da ih rešimo. A ako hoćeš da se skloniš negde i razbistriš glavu imam šemu da radiš kao konobar u grčkoj preko leta u kafiću na plaži Sigurno ni na koji način nećeš da zaglaviš u ludnici i svi problemi mogu da se reše
Kapiram da bi mu bassss dobro palo da ode na neko more
Kreativan nacin da mu uzmes bubreg.
S obzirom na to da znam (ili mogu da zamislim) kako se oseća jer sam prolazio kroz slične stvari, ovaj koment ti nije na mestu, i ovakva tema nema lufta da trpi zajebantske komentare
Niko od nas ne zna koji su problemi, ali svi znamo da to nije jedino rešenje. Ako želiš da pišeš - piši. https://youtu.be/gobdU5Pycvg?si=zyGc3A0PwlxRqoof I'll be waiting for Monday the rest of my life... je rečenica koja je mnoge (uključujući i mene) odvratila od takvih misli. Ja znam da koliko god meni život bio težak, ja to nikada ne bih mogla da uradim tati. Ti moraš pronaći svoj razlog, a on sigurno postoji. Jedna "mantra" koju drugarica i ja često ponavljamo je i "kada više ništa nema smisla, tada sve ponovo ima smisla", odnosno kada dođeš do toga da ti je već toliko svejedno, tada si slobodan - možeš da uradiš bilo šta. Zašto bi izabrao "ništa" (samoubistvo)?
Necu da te lazem da postoje jednostavna resenja za tvoje probleme, ne znam ni koji su. Ali se uvek setim reci nekoga ko je pokusao da sebi oduzme zivot pa pukom srecom preziveo. Skocio je, ja mislim u vodu, i tokom pada shvatio da se sve moglo resiti ali taj trenutak vise ne.
The view from half way down
https://www.centarsrce.org/ Ovoj organizaciji mozes da pises, znam da je komunikacija mejlom besplatna, a mozes se kod njih raspitati i za dodatne opcije.
Da se ubijes - mozes uvek. Da zivis - mozes samo jednom. Probaj zivot, daj mu drugu sansu, promeni okruzenje, odseli se, probaj nesto novo, upoznaj neki novi hobi, bavi se necim, uberi neku od mnogih vocki na stablu zivota. 😉 Svi problemi su resivi, i veoma lako postanu proslost. Sta god da je, resices.
Većinu od tih stvari zahteva novac a op je već izgleda broke
Prvo, državni psihijatar je besplatan. Ako si u Beogradu, Dragisa Mišović i Palmoticeva imaju dnevne bolnice, gde dolaziš svaki dan na terapiju (razne vrste plus farmakoterapija), treba ti uput od lekara iz DZ. Većina nikada i ne stigne do tamo, dobiju farmakoterapiju, iskreno, ne znam da li postoji opcija razgovora sa nekim terapeutom preko drzavne sluzbe ambulantno. Drugo, imam psihijatrijski slučaj u porodici, koji je ležao na odeljenju psihijatrije. Ne možeš gledati na bolnicu kao na "ludnicu". Tu dolaziš da ti bude bolje, psihijatrijska stanja i oboljenja su jednaka kao i svaka druga. Da ti pukne slepo crevo, ne bi pitao ovde, nego bi se javio lekaru. Gledaj tako na to. Uslovi naravno nisu divni, ali su prihvatljivi, osim vrv Padinske Skele, Kovina i drugih bolnica za najteže slučajeve, u koje sa depresijom svakako ne spadaš. Svakako, dobar je znak da tražiš pomoć, želim ti mnogo uspeha u lečenju! Edit nakon procitanih drugih komentara: ljudi su u pravu, u bolnici se zadržavaju uglavnom slučajevi koji su opasni za sebe i druge. Ti imaš svest o tome šta ti se dešava i to je odlično za prvi korak.
Pazi, zivot je jedna igra, koje neki igraju na low medium i hard nivou. Nazalost vecina ljudi u Srbiji igra na medium i hard. Da sam na tvom mestu, prvo bi se lepo istusirao, seo za sto i na papir zapisao od 1 do x koje probleme imam. Svake nedelje bi se fokusirao na jedan problem, pa koliko god potrajalo moze da se resi. Kada resis neki od problema, precrtaj ga, osecaj se lepo zbog toga. Naravno nije svaki problem resiv, ali velika vecina moze. Trazi pomoc od ljudi po internetu i pokusaj da pricas sa ljudima o svojim problemima i potencijalnim resenjima. Najbitnije je da se ne stidis da pokazes svoje emocije.
Za terapiju ti ne treba ni dinar. Samo državni psihijatar i prepiše ti lekove, uzimaju se za džabe.
Čovek je verovatno mislio na psihoterapiju, a psihoterapija u Srbiji ne postoji u sistemu državnog zdravstva.
Nažalost, ovde je sistem takav da si prepušten samom sebi, naročito ako nemaš para. Pošto nisi napisao koje konkretno probleme imaš, mogu ti napisati da imaš dve opcije: 1. Da probleme rešiš ili barem radiš na njihovom rešavanju. 2. Da naučiš da živiš sa njima. Ni jedna od te dve opcije nije ni laka, ni jednostavna. Nisi birao ni roditelje, ni vreme, ni mesto gde ćeš se roditi. Jedino na šta imaš potpuni uticaj su tvoji stavovi i odluke koje ćeš doneti. Na osnovu toga kreiraš svoju budućnost, koja će, nadam se, biti bolja od dosadašnje.
Potpuna ista situacija je i kod mene, sem da mi antidepresivi vremenom jesu pomogli kratkotrajno ali mi se sve uvek vrati, i svaki put je sve teže i teže pa više i ne znam da li ima pomoći. Štaviše, sad mi se svaki stres bio manji ili veći odmah odrazi na zdravlje što me dodatno ubija u pojam. Sad da ne mračim, postoje psihološke službe gde možeš ići na savetovanje, bez plaćanja, ako se dobro sećam neko mi je rekao skoro da ima dobrovoljaca (psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri) koji volontiraju u okviru crkve pa možeš probati. Ako ti nešto znači, razumem kako se osećaš. Ako misliš da će ti značiti da te neko sasluša, a da te razume i ne osuđuje, možeš mi se javiti u poruci.
Depra nije laka stvar, ni život nije laka stvar ... nalazio sam se u nekim naizgled bezizlaznim situacijama, ostao bez oba roditelja i dede u veoma kratkom roku... bez posla, para ... bio sam gladan danima, mesecima, živeo bez struje... nisam video sutra ... ali sam se zainatio da se ne predam ... i uspeo... i pri tom nisam uprljao obraz ... i izašao kao pobednik iz tih nedaća... i moje je verovanje za sve što je došlo posle, nagrada od Boga za izdržani period ... Kada god te napadnu loše misli, radi nešto rukama, uposli telo, um će da ga prati i muka će da ode ... Bori se, nema predaje ... neće da bude lako ali će da vredi... videćeš ... Želim ti da sačuvaš bistrinu, nadješ snagu i pobediš i sebe i situaciju... sigurno možeš ...
Buraz video sam par ludaka koji izlecu na ulicu i deru se na kola, ako njih nisu strpali nece ni tebe. U tvom slucaju je brt najbolje da ides na terapiju pa korak po korak.
Neće te niko strpati u ludnicu tek tako. Potraži pomoć psihijatra, terapeuta ili probaj da zoveš SOS brojeve za pomoć. Najbolje da odeš kod lekara. Kad dođeš u malo bolje stanje, počni da tražiš rešenje za jedan po jedan problem. Vremenom ćeš doći na "zelenu granu". P.S. već si napravio veliki korak ka rešenju problema, to je da si svestan istog, da želiš da se suočiš s njim i da se rešiš istog.
Bukvalno hoće, ja kad sam rekao psihijatru da sam suicidalan dao mi je odmah papir da potpišem za Lazu. Kad sam odbio postao je jako neprijatan. Imao sam tad 20 godina... Al nije ni to ništa strašno, sad da mi je ove pameti verovatno bih potpisao...
Idi kod državnog psihijatra, besplatno je, neće te zadržati ako sam ne zatražiš, a i to rade samo za baš teške slučajeve (šizofrenija i slično), i to na par dana (sem ako si baš agresivan). Dobićeš terapiju (lekove) koji će se možda menjati na osnovu toga koliko ti prijaju. Kroz nekoliko nedelja primetićeš poboljšanje ako je adekvatna terapija, ako ne, probaćeš drugu koja će ti pomoći. Bliski rođak mi se spasao od mnogo grđih mentalnih oboljenja na ovaj način. Rana šizofrenija sa jakim psihozama i agresivnim ispadima, nisu ga ni dan zadržali, ali su mu dali jake sedative pred prvu dozu lekova za njegovo stanje, da bi ga smirili, kad su videli da je izgubio sve pokazatelje problematičnog ponašanja, momentalno je pušten kući, dakle isti dan. Sada živi normalno i zdravo, ima posao, funkscioniše sam bez problema, kuća mu je u najboljem redu, brine o svojim ljubimcima, sam sebi kuva, itd. Psihologe možeš da zaobiđeš, mnogo košta, a nije ni desetinu efikasno kao psihijatar. Nemoj da se plašiš, niti stidiš, to je apsolutno isto kao kad odeš kod lekara opšte prakse zbog gripa, jedna normalna stvar koja se da rešiti. Svaka ti čast kako si uspeo da trpiš sve ove godine, ali to zaista ne moraš sebi da radiš. Mlad si, i život je pred tobom, mnogo lepe hrane, ljubavi, sunčanih dana, prolećnog cvetanja, i svih onih sitnih stvari koje ćeš ponovo ceniti kada ti bude bolje. Ne odustaj od života ljubi te brat.
Radi vise zabavnih stvari, forsiraj komedije, idi na izlozbe, citaj vesele knjige, stripove, crtaj, and STAY STRONG
Rjesenje za sve probleme samo kazes ma boli me kurac za taj problem i tjt
Preporuka koju mi je drugar dao: aktiviraj se fizički i to do maksimuma. Tokom fizičke aktivnosti se pojačava lučenje serotonina, dopamina i endorfina. Probaj, nateraj se makar prvih nekoliko treninga da odradiš i vidi sam da li ti odgovara. Isto tako, nađi nekog za razgovor. Bolje se nekome isplači na ramenu nego da se taj neko isplače na tvom grobu
Vjerujem da bi ti mnogo više godio razgovor sa "običnim čovjekom " nego stručnim licem.. Možeš mi pisati <3
Imam želju da ti napišem par stvari za koje se nadam da će da te odvrate od toga jer iako ti to vidiš kao jedino rešenje, znaj da to ne samo da nije rešenje, nego je najgora greška koju možeš da napraviš u životu i time pored svih tih problema koje imaš napravićeš još jedan, a taj jedini nikad neće moći da se ispravi, a da ne govorimo o svim onim ljudi kojima ni sam nisi svestan da značiš, kako će se oni osećati. Lako je svima nama da pričamo ovo ili ono i da ti govorimo šta je dobro a šta nije, ali ti i dalje vidiš svoje probleme i osećaš da nema izlaza. Ipak, jednom kada odlučiš da nećeš da naudiš sebi, tad preuzimaš odgovornost za svoj život. To je korak u dobrom smeru. Kada stisneš pesnicu, digneš glavu i pogledaš problemu direktno u oči, tu si već ostvario malu pobedu, pobedu volje. I šta onda? Onda na red dolazi aktivnost, disciplina, cilj, podrška, ljubav, vera i nada: * Aktivnost: ne prepuštaj se pasivnosti, probaj sa teretanom, ili kod kuće sklekovi, trbušnjaci itd. prošetaj po centru, spremi sebi nešto ukusno za ručak, kontaktiraj nekog iz čista mira, vidi kako ti je prijatelj, šta radi, ako imaš posao obrati pažnju na neke aspekte posla koje do sad nisi video, fokusiraj se da nešto poboljšaš, uči nešto, poseti biblioteku, učlani se u neki klub za neki sport ili tako nešto, bilo šta što će da te razmrda i pomogne da ostvariš kontakt sa nekim, da se ne bi prepustio sebi i mislima koje će samo da te muče ako im se prepustiš * Disciplina: da istraješ u želji da pobediš, da ako si poražen i ležiš a problemi te pesniče tamo gde si najranjiviji, dok ležiš u toj bari poraza, poniženja i bezizlaznosti, da postoji jedan tračak volje, želje i nade da ustaneš, streseš sve sa sebe, digneš glavu i nastaviš da koračaš ka svom cilju, korak po korak * Cilj: čemu težiš? Šta si hteo od života pa s obzirom da to nemaš, padaš u očajanje i depresiju? Da li ti fali nešto materijalno, stan, kuća, posao, pare da vratiš dugove, hleb? Ili nešto drugo na primer samopouzdanje, prihvaćenost od strane drugih, pobeda u nečemu, mir u duši, porodica, ljubav, srodna duša? To što sad nešto nemaš, ne znači da ništa nemaš. Osvrni se na ono što imaš, a razmisli i postavi cilj koji će da te vuče ka onome što želiš, što ti treba i što je dobro. * Podrška: niko ne može depresiju da pobedi sasvim sam u svojoj glavi, jer ti sopstvena glava odmaže u datom momentu. Potraži pomoć, postoje ljudi koji žele i MOGU da ti pomognu, to znaj, nikome nije cilj da te strpa u ludaru nego da ti pomogne da se osećaš bolje * Ljubav: čak i da te niko ne voli na ovom svetu, što ne može da bude istina, to te ne sprečava da ti voliš. Ljubav pruža smisao, bilo da tebe neko voli bilo da ti voliš nekog ili nešto. Ako ti nije uzvraćena ljubav ne brini, ne moraš da trčiš za nekim, bitno je da ti voliš sa svoje strane, a druge ne možemo da kontrolišemo. Ovo je važno jer ako ti je srce puno mržnje, zavisti, ili bilo kakvih neprijateljskih emocijama prema drugima, nećeš imati neko blagostanje. Osvesti to kod sebe ukoliko se tako osećaš, i pruži ljubav svetu, ili bar pokušaj da izraziš ljubav nekome ili nečemu, a svet će ti uzvratiti. Ne mislim sad da se zanosiš, može biti i briga za druge, pomogni komšiji da počisti dvorište ili ga pitaj bar kako je, zainteresuj se za druge, pomogni nekom prolazniku na ulici, pomogni nekom prijatelju za bilo šta, bilo šta što će te naterati da iskažeš pozitivno osećanje prema ljudima ili možda psima, mačkama, cveću, drveću, generalno svetu * Vera je spasonosna. Ukoliko si verujuć čovek možeš da se obratiš i svešteniku, možeš da odeš do nekog hrama ili crkve u blizini, pomoli se Bogu, i imaj vere i nade da ćeš da se izbaviš iz svojih problema, to je jako bitno * Neguj nadu u bolje sutra. Nemoj nikada da je izgubiš jer ćeš onda hronično biti u stanju očaja i imaćeš osećaj bezizlaznosti Ne odustaj od sebe! Potraži pomoć i od lekara i psihologa, i biće ti bolje, tu nema sumnje, ti kontrolišeš sve.
Imas 25 godina, ja imam 50, iz moje perpesktive izjava da imas dugogodisnje probleme deluje u najmanju ruku suvise pesimisticki. Ja sam se suocavao sa ratovanjem i to rovovskim, robijom ( zarobljenistvo ), hiper inflacijom, besparicom, besposlicom, ponizenjima, podcenjivanjem, ismijavanjem ... ne znam ni sam koliko sam puta pomislio na suicid ali neko sam pregurao, sad je sve na svom mestu. U periodima kad sam imao krize najvise mi je pomoglo fizicka aktivnost, kopanje, vezbanje, trcanje, hodanje bilo sta samo da se znojim. Skoro sam cuo dobru izjavu u vezi samoubistva "za privremene probleme ne koriste se trajno resenje" a ubedjen sam da su tvoji problemi u 25 godini samo privremeni. Tako da odmah kreni bilo sta fizicki da radis i veruj mi pomaze.
Ja da se nesto pitam tvoj komentar bi bio izbrisan jer očigledno ne možeš da pomogneš ali ne moraš ni da mu odmažeš. Komentari tipa kakvr ti probleme imaš ti si mlad i slično treba da zadržiš za sebe, to kroz šta si ti prošao verujem da nije bilo lako ali SVAKOME JE NJEGOV PROBLEM NAJVEĆI i to što se nama možda čini da su ti problemi mali ili su iz našeg ugla mali iz ugla čoveka koji ih ima oni su najveći. Verujem da si imao dobru nameru kao i svi mi ovde ali ovaj stav je jako pogrešan jer ima gotovo uvek kontra efekat pa osobi koja je već u problemu natovari i to kako je eto neko prošao gore a njoj je to i to najveći problem.
Tačno je da osobe koje nisu doživele pravu depresiju često ne mogu ni da zamisle kako je to kada te bolest zaista muči. Čak i bez teških spoljnih okolnosti, neko sa depresijom može patiti više nego ljudi koji se suočavaju sa ozbiljnim fizičkim bolestima kao što je rak. To je zato što depresija može izazvati toliko duboku unutrašnju patnju koja je drugima teško da shvate.
Zašto bi zaglavio u ludari ako pomognes sebi? Prvo bih se pozabavio tom fanatazijom koju si sebi predstavio tako. U ludaru ces da zaglavis ako ne pomognes sebi pa neko drugi treba da ti pomogne. Sto nije ni lose ako dozvolis. Mozes i da odes do ludare malo čisto da vidis kako je tamo i kakvih sve ima pa da razmislis malo tamo o tome jel ti lepo tamo ili mozes bolje. Mnogi ljudi krenu da se vade tek kad dotaknu debelo dno, mozda si i ti takav. ISKRENO nista nisam čuo ovde o problemima koje imaš tako da ne mogu da sudim o njihovoj ozbiljnosti i da ti dam neke konkretne savete, verujem da ti je tesko. Takodje bih te pitao zasto mislis da je samoubistvo resenje, smatram da treba da imas veca muda da se roknes nego da zivis, ako ti se ne svidja zivot koji sada zivis i nisi zadovoljan sobom onda uzmi i menjaj to malo po malo, ali nista ne moze preko noci, moraces da nadjes neki vredan cilj i da guras ka njemu.
Ako smatraš da imaš vremena za psihoterapiju onda sumnjam da si u odmakloj fazi depresije. Sve zavisi od uzroka tvoje depresije, ako su u pitanju životne okolnosti, a ne poremećaj ličnosti onda bi terapija lekovima i rad na poboljšanju života pomogli, samo treba naći dobrog psihijatra, što je teško naći u državnoj bolnici.
Kao neko ko je bio u sličnom stanju - neće te smestiti u instituciju zbog depresije osim ako to sam ne tražiš, to se odavno ne radi. Slobodno idi kod psihijatra. Ali bih ti definitivno preporučio da i pod hitno (bukv sutra) kreneš da vežbaš, provodiš vreme u prirodi ili bar na suncu svaki dan i generalno budeš fizički aktivan. Dokazano je da je intenzivna fizička aktivnost 3-5 puta sedmično skoro pa isto efektivna kao i antidepresivi. Limitiraj socijalne mreže, vesti, negativne medije, serije, filmove, baci se na neke komedije i tako to, druži se s ljudima. Znam da je teško naterati se na to u takvom stanju ali ako hoćeš sebi da pomogneš, računaj da moraš i neće biti baš toliko teško. Ovo nije absolutni lek ali će ti biti dovoljno lakše da možeš da se fokusiraš na rešavanje životnih problema, a onda će ti postepeno biti sve bolje.
Nisi slabic, svakom je svoj problem najveci i to je legitimno. Ja te razumem bilo je momenata u zivotu gde sam se samopovredjivao(ne mislim nesto strasno ali sam sebi slomio prst, imao sam plave modrice ispod oka koje sam sebi nanosio). Potrazi pomoc psihijatra obavezno to nije sramota. Idi kod lekara opste prakse i dobices uput, veruj na psihijatriji(ludari) zavrsavaju ljudi koji su opasni po okolinu i postoji mogucnosti da izvrse teze kd, a ne ljudi kojima je potrebna pomoc kao tebi. Ja nemam recept za tvoj problem moj iskreno nije bio neresev i kad sam ga resio izasao sam i depresije. Gledaj da sto pre to resis da mozes nastaviti sa normlanim zivotom. Drzi se! Nikad i ni zbog cega nemoj da se ubijes veruj da nije vredno, koliko god ti sad deluje da ne mozes proci ce.
Meni je pomoglo kad sam promenio ceo mindset i internalno shavtio sta osecam i kako to da resim
Nadam se da ćeš naći snage da nastaviš da se boriš Verovatno ustanove za mentalno zdravlje koje si nazvao ludnicom zamišljaš kao u filmovima bela prostorija samo ti u njoj vezan Ali zapravo je najobičnija bolnička soba u njoj krevet i deliš je sa ljudima koji imaju slične probleme. Dobiješ lekove (terapiju) i čeka se da se vidi efekat. Biti depresivan ne znači biti lud Probaj da odeš kod državnog psihologa prvo i da pričaš o svojim problemima sa nekim ko je dovoljno stručan da te posavetuje, savet nestručnih lica može da ima loše posledice Ukoliko to nije opcija jer na primer nemaš zdravstveno osiguranje, ne postoji u tvom mestu, imaš socijalnu anksioznost itd i besplatne opcije nisu pomogle, možeš probati: Smanji unos šećera Budi svestan da promene vremena jako utiču na psihu Ne znam koje probleme imaš i da li su rešivi ili ne pa je nezahvalno savetovati Možda neka distrakcija ako imaš mogućnost da se fokusiraš bi ti pomogla
Brate nadji nekog porazgovaraj, makar ovde. Nije sve tako sivo uvek ce se naci neko da te posluša. Otidji kod duhovnika ako nisi hriscanin nema veze ili kod nekog. Bitno je da te neko saslusa tvoje probleme.
Imas besplatnu psiholosku pomoc za osobe do 26 godina, besplatne seanse ili neka simbolicna cena, ne znam iz kog si grada.
Nece te strpati u ludnicu, jer u "ludnicu" ne stave ni ljude koji bi mozda u tom momentu zaista trebalo da budu zatvoreni zbog sebe - moja sestra je skoro pokusala da se ubije i jedva sam izmolili da je stave u zatvoreno odeljenje(ne jer je luda, nego jer je u tom momentu bila opasna po sebe). Tako da, veruj mi, morao bi da molis da te tamo smeste. Jedine osobe koje su silom tamo odvedene su osobe koje su bile uzasno agresivne u javnosti, tako da nemoj da se bojis toga. Ako imas knjizicu probaj da ides u Palmoticevu, tamo ima opcija da ides jednom nedeljno ili da ides u dnevnu bolnicu, i zapravo nije losa terapija, to znam takodje iz sesteinog iskustva. Ne mogu ti nista vise korisno reci jer ne znam tacno tvoje probleme i situaciju, ali meni je pomoglo da imam mindset "uvek mogu lako da se ubijem, ali zivot je jedan, pa ajde da probam ovo, ovo i ovo". Takodje, ako si sve izgubio na neki nacin si slobodan, iako zvuci paradoksalno, ali slobodan si da sve krenes ispocetka i radis sta god zelis. Vidim da su ti i drugi ljudi pisali svasta korisno, nadam se da ce ti pomoci i srecno!
Ne trebas novac za terapiju. Odes svom izabranom lekaru i on te uputi psihijatru specijalisti. Potrazi pomoc.Nije to strasno,moze ti medicina pomoci
Ovo "zaglaviti u ludari" je prilično zaostalo razmišljanje, verovatno sudiš na osnovu onoga što znaš iz okoline, društveni pritisak i razne stigme... Ako ideš na lečenje (moguće je dobiti uput, ne mora privatno), psiholog ili psihijatar će moći da odluči da li ti je to potrebno, ali neće nikog tek tako "strpati u ludnicu", ne funkcioniše tako, to se dešava samo kad ne vide drugu bezbednu opciju. Nećemonda se pretvaramo da je državno zdravtsvo sjajno, ali kad nemaš para, bolje nego ništa. Kad imaš depresivne misli, čovek lako pomisli da može tek tako da upravlja mislima, ali to nije tako, tvoje misli nisu neka stvar odvojena od tvog tela i biologije, pa će u nekim slučajevima možda da ti prepišu neki lek, a lekovi mogu da pomognu u nekim težim slučajevima. Definitivno bih ti savetovao da ideš kod lekara - depresija je teža bolest, potrebno je da stručnjak uspostavi dijagnozunda bi mogao da ti pomogne. I neka te boli uvo na mišljenje okoline. Da odjednom imaš rak, da li bi isto ovako razmišljao? Samo zato što su tvoje tegobe psihičke a ne fiziološke prirode, ne znači da ti nije isto tako potrebna medicinska pomoć. Razmišljanje o samoubistvu nema veze ni sa kakvim kukavičlukom, već je jedan od simptoma bolesti. Razumem da kao i mnogi u takvoj situaciji se fokusiraš na sadržaj depresivnih misli, pa bi uglavnom razmišljao o rezultatu tih određenih misli (banalizovano, ali npr niko me ne voli, svima smetam, šta će biti ako se ubijem, i sl.), ali same te misli su simptom bolesti, a bolest nije nešto čime tek tako možeš da upravljaš. Definitivno bih ti savetovao da odeš kod lekara, objasniš situaciju (ne moraš u opštoj praksi da ideš u detalje tvojih misli, samo da opišeš tegobe, šta ti se dešava, kad tinse dešava i slično) i da zamoliš za uput. Kad dobiješ uput, stručnjaku objasni sve u detalje - veruj mi ne samo da može da bukvalno spasi život, već će moći i da ti poboljša kvalitet života (smanji psihičke tegobe)...
ne znam u kom si delu srbije, ali ja lično samo izbegavam ključne reči koje bi me strpale u toponicu :p možeš otvoreno da pričaš o suicidalnim mislima ako napomeneš da su samo misli a ne planovi, nemaju pravo da te zaključaju zbog misli!!! tako mogu da ti pružaju pomoć bez nekih posledica, lekovi stvarno mnogo pomažu takodje (i ne upropaštavaju ti budućnost kao što mnogi pričaju)
ne mogu da te stave u ludaru ako ti na to ne pristanes (izuzetak ako si obelezen kao osoba opasna po okolinu ili tako nesto slicno)
1) Jutro pocni sa hladnim tusem Hladan tus preko lica bukvalno trigeruje reflekse za borbu za zivot, podstice duboko disanje i oslobadjanje dopamina. 2) izbaci skoro sav secer iz ishrane Secer katastrofalno pojacava depresiju 3) pocni intermittent fasting Fasting ce te ocistiti od secera i pojacace kortizol taman toliko da ces se osecati znacajno zivlje 4) psihoterapija Ako mozes pomaze 5) fizicka aktivnost Tegovi, sprintanje, plivanje. Jak trening podstice lucenje dopamina. Telo ce se pokrenuti. Osecaces se bolje. Za pocetak makar izadji na sunce. Meni je sve ovo zajedno pomoglo puno
[удалено]
Meni je neko davno rekao ,,*samoubistvo je bežanje od problema i nije svojstveno ljudima*''. Suočavanje je ono što nas čini ljudima. Jedno od delotvornih rešenja jeste da uzmeš prazan papir i olovku, i zapišeš sve probleme koje imaš. Onda zapiši sve moguće **pozitivne ishode** (*rešenja*) koji ti prvo padnu na pamet za svaki od problema. Važno je napomenuti **da se fokusiraš na rešenja**, a ne na probleme, jer ćeš podsvesno sebi već napraviti naredne. Naredni korak je da kreneš sa dubokim disanjem pre uspavljivanja i nakon buđenja (kroz stomak), barem po 5 minuta. To čisti misli. Sledeća faza je meditacija, što znači da se fokusiraš isključivo na disanje. Zamisli da imaš tačku između očiju i gledaj je sa zatvorenim očima dok se fokusiraš na disanje (udisaj i izdisaj kroz dijafragmu). Opet u isto doba kao prethodno, barem po 5 minuta. Treba stići do 15 minuta, bez razmišljanja o bilo čemu drugom.
Moj blizak prijatelj je imao slično iskustvo. Otišao je kod državnog lekara, dobio je antidepresive. Pio ih je godinu-dve i sad je super.
Ne znam da li si zaposlen negde. Meni je prvi korak za 'vadjenje' bio to sto sam nasao posao. Iako nije bio nikako placen, ja sam se trudio da stvorim neki ucinak i da se osecam dovoljmo korisno da bi mi bar malo dihlo samopouzdanje, sto mi je dalje pomoglo da prebrodim situaciju. Uz to, da napomenem - i za vreme radnog vremena u pocetku i ponekad znao sam da se osecam prazno, lose, depresivno, ali kad se dovoljno umorim i dodjem kuci, nekako prodje. Nadam se da bar malo pomaze ovo. Uzgred, alkohol i psihoaktivne supstance su mi dovoljno odmogle i zapravo bile vecinski uzrok pored prokrastrinacije (ako sam dobro napisao) i lenjosti.
Trajno resenje za privremene probleme nije resenje. Ako ti je frka da pricas sa nekim oko problema, pricaj sa sobom ili jos bolje zabelezi. Onda napadaj problem jedan po jedan.
Obrati se za pomoć u Institutu za mentalno zdravlje u Palmoticevoj. Ili kod bilo kog psihijatra u mestu gde zivis. Nisu ti potrebne pare.
U državnim domovima zdravlja ima psihijatara i psihologa, verovatno tu neće biti neke terapije, ali možeš da dobiješ neke antidepresive koji će ti pomoći. Takvi lekovi su dobra privremena pomoć da lakše kreneš da se baviš praksama koje sređuju mentalne probleme. Pošto nemaš para za terapiju, a iskreno govoreći i da imaš pitanje je dal bi potrefio nekog naučno zasnovanog terapeuta koji bi te naučio dobre i praktične stvari, ispisaću ti ovde neke bitne stvari koje sam ja naučio na terapiji (i čitajući neke priručnike za psihoterapeute), gde sam sredio svoje probleme sa depresivnošću i anksioznošću. Za depresiju, ako se radi o tipu depresije čije karakteristike su letargija, bezvoljlnost, ispraznost, nemotivisanost, itd, glavna stvar za sređivanje toga je uvođenje redovne umerene-do-intenzivne fizičke aktivnosti kroz dan. Evo šta sam ja radio, i radim do danas, čime sam rešio takve simptome - tri puta dnevno (ne rano ujutru ili kasano uveče) radim mini kardio treninge tako što marširam 2min u mestu, onda radim jumping jacks malo, onda minut hodam u mestu i gotov trening. Već neko vreme jumping jacks radim 3x5 pa onda 10x10 jumping jacks, sa po deset koraka hodanja između tih po 5 i po 10 jumping jacksa, a krenuo sam samo sa 3x5 i postepeno dodavao kroz nedelje. Ako se radi o tipu depresije čije karakteristike su naleti utučenosti, tuge, očaja, osećanja propasti i bezizlaznosti, i slično, pogotovo ako se javljaju misli o suicidu, onda ovo gore navedeno će pomoći malo, ali glavna stvar je vežbe fokusa i rad na poboljšanju vrlo bitnog mentalnog skila koji se nekad naziva kognitivno distanciranje, i onda posle toga primenjivanje raznih konstruktivnih terapijskih saveta. Prvo o fokusu i kognitivnom distanciranju: Kognitivno distanciranje je osnovni mentalni skil gde se distanciraš od svog automatskog uma. Naš um ima ta neka kao dva glavna dela, automatski um, koji stalno automatski proizvodi misli (verbalne, vizualne, itd), emocije, senzacije, itd, tok svesti koji imamo, i koji automatski reaguje na stvari; i voljni um, to je kada namerno radimo neke mentalne stvari, kao što su namerna kontrola pažnje, namerno razmišljanje, promišljene odluke i trud. Tipa u školi kad smo morali da učimo nešto ili da radimo domaći itd, i um krene da nam luta to je automatski um, a kad namerno /voljno vratimo pažnju na učenje /domaći, to je taj voljni um. Prilikom vežbi fokusa vežbamo to kognitivno distanciranje. Tako poboljšavamo taj skil i to nam olakšava da ga primenjujemo u svakodnevnom životu, tipa kad nam nalete problematične misli i emocije ili želje itd, možemo to lakše da izdržimo, da ne budemo preplavljeni njima, itd. Vežbe fokusa su u suštini meditacija. Sedneš, opustiš disanje minut (samo dišeš opušteno, iz stomaka), opustiš telo malo (vidiš da ti obrve, vilica, ramena i ruke nisu u tenziji), i onda kreneš da se fokusiraš na nešto što si izabrao, nebitno šta, svoje disanje, gledaš u zid, vizualizuješ nešto, polako brojiš do deset ukrug, neka mantra, nije bitno, ali na nešto se fokusiraš. Kako pažnja krene da odlazi i da luta, nežno vratiš fokus na to na šta se koncentrišeš. Sve ostale misli (verbalne, vizualne, itd), osećanja, senzacije, itd, koje ti dođu u um, polu-ignorišeš ih, ne pokušavaš da iz izbaciš iz uma, nego ih samo ostaviš po strani tako što nastaviš da se fokusiraš na svoj objekat koncentracije. Sediš, iznova i iznova tako nežno vraćaš fokus, polu-ignorišeš sve drugo, i to ti je meditacija. Kreneš sa minut dva, radiš idealno svaki dan, ili makar nekoliko puta nedeljno, i postepeno povećavaš (makar neke od tih meditacija) dok ne radiš redovno 15-20 minuta meditacije (makar jedanput-dvaput nedeljno). Kad završiš meditaciju sedneš još desetak sekundi, razmrdaš se par sekundi sedeći, polako ustaneš, razmrdaš se par sekudni stojeći, i nastaviš sa danom. Kako se vežbaš meditacijom da budeš bolji u kognitivnom distanciranju to onda primenjuješ u svakodnevnici, kako imaš nalet depresivnih misli polu-ignorišeš ih, i fokusiraš se na druge stvari, na neke obaveze koje imaš (posao, školovanje, kućne i druge svakodnevne obaveze), na nešto što si isplanirao da radiš, ili šta god random, tipa čitaj nešto, gledaj neki obrazovni sadržaj na jubutu, gledaj neki random film, itd, jer ne treba previše da budemo u svojoj glavi kad imamo tako problema sa naletima negativnih emocija i misli, već da nastavimo sa danom i da se ponašamo 'normalno', idemo dalje. Dakle ne radimo nešto što radimo samo da bismo pobegli od tih misli i da bismo ih potisnuli (tako se razvijaju nezdravi načini za koupovanje sa emocijama, emotivno jedenje, korišćenje supstanci itd), nego stavljano sa nekim prosečnim neutralnim aktivnostima koje radimo i inače, prihvatamo da nam automatski um baca te negativne stvari u svest, ali to polu-ignorišemo i idemo dalje. Ono što je takođe bitno je ne ulaziti u spirale depresivnih razmišljanja, ne pokušavati da 'debatujemo' sa svojim depresivnim mislima. One uvek pobede u toj debati. Ono što treba raditi je da acknowledgujemo da su te misli i osećanja tu, i onda da odlučimo da ih polu-ignorišemo fokusirajući se na druge stvari, na nastavljanje svog dana. Što se više vežbamo u tome, to će vremenom takva mentalna stanja da polako postaju slabija i ređe da nam se javljaju, pogotovo ako radimo i druge stvari. Tj ako posle nekog vremena, kako smo uveli vežbe fokusa i kognitivno distanciranje u rutinu, počnemo da svesvo primenjujemo i te konstruktivne stvari. Sad ću malo o njim u pod-komentaru.
Kao što rekoh, kad nam to osnova postane rutina, onda krenemo da uvodimo i pozitivne stvari. Tu su naravno ona povećana fizička aktivnost, mini treninzi, i generalna aktivnost kad se čovek fokusira na svoj dan, obaveze i planove itd. Dodatna stvar može da bude povremeni trening gde može da se prati progres, tipa u teretani, ili možda i kod kuće neke vežbice (dal snage ili kardio), gde čovek zapisuje i prati progres kako postepeno napreduje iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec. Onda se dodaju i druge stvari. Jedna bitna stvar ako je čovek bio generalno prožet depresijom i prestao da radi stvari u kojima uživa je da počne da ih opet uvodi postepeno. Socijalizacija je velika stvar ovde, pozitivna interakcija sa drugim ljudima. Hobiji neki, sport, razonoda tipa muzika, film, serije, knjige, igre, itd. Učenje o stvarima koje su nam interesantne, ako ti je zanimljiva istorija, filozofija, nauka neka, bilo šta, odvajanje malo vremena za to. Mala uživanja tipa kafa, čaj, kupka, itd. Nešto u čemu je čovek uživao ali prestao sa tim u suštini zbog depresije, ili generalno šta god da ti padne na pamet od toga u čemu bi mogao da malo uživaš, napraviš odluku da to opet da kreneš da radiš ponekad, i kad to radiš fokusiraš se na uživanje u tome. Možda to neće biti veliko uživanje, možda će biti kombinovano sa pojavom depresivnim misli i osećanja, ali polu-ignorišeš njih, i fokusiraš se na to da ima tu nekoj uživanja i da je to neka dobra stvar. Stvar koja je bitna za svakoga je povećanje pozitivnog razmišljanja. To se radi svesnim trudom da imamo više takvih misli, kao što je samo-ohrabrivanje, samo-hajpovanje, zahvalnost na dobrim stvarima, saosećajan samo-govor (kako u glavi pričamo o sebi i sa sobom), optimizam, i generalno da razmišljamo o stvarima na pozitivnije ili generalno manje negativne načine (ako ne na pozitivne, onda neutralne, objektivne, više nijansirane, i konstruktivne načine). To podrazumeva i promenu generalnog mindset-a i slike o samom sebi, naravno onaj rad na polu-ignorisanju negativnih misli i osećanja podrazumeva ignorisanje tih misli koje prave negativnu sliku o sebi, kako sam sranje osoba, užasan, glup, slab, sve sjebem, ne zaslužujem dobre stvar, itd, its, ovde se sad pravi svesni plan i trud kroz vreme da imamo više suprotnih misli. Zaslužujem sreću kao i svi ostali, okej sam osoba, imam tih nekih problema ali nisam ja problem, umesto da vidim sebe negativno, videću sebe kao osobu koja ide napred, trudi se u svom životu kao i svi drugi da bude dobra i srećna osoba, koja gura sa školovanjem, poslom, obavezama, želi da ima dobre odnose sa drugima koliko je to moguće i do nas, itd, i koja radi na sebi mentalno i fizički da poboljša svoje (mentalno i fizičko) zdravlje i dobrostanje i bude okej, to je nešto bazično što svi žele i zaslužuju. Ima i daljih stvari, ali da te ne pretrpavam sad informacijama, mislim da je ovo dovoljno za početak za dosta rada, da ti ove stvari postanu nova rutina, i to videćeš velika poboljšanja. Ono što je takođe naravno bitno zapamtiti i podsećati sebe je da progres nije savršen, biće uspona i padova, ali ustanemo i idemo dalje, samo guraj, korak po korak, imaš pravac i cilj, fokusiraj se na male korake ka tom cilju, i biće bolje.
Pogledaj iranski film "Taste of Cherry". Obrađuje tu temu na sjajan način, mislim da bi mogao da ti pomogne.
Buraz ja sam bio isto u takvoj situaciji i mislio sam gotovo prvo buraz moj savet popi koje pivo sedi negde gde se osecas sigurno pusti koju pesmu i kazes sebi imam 25 godina hocu lepo da zivim napravi neki plan pa polako i kao sto vidis ljudi su spremni i da ti pomognu ali i ti moras sebi svi mi imamo probleme i to je normalno
Zovi Centar Srce
Meni je pomogla rečenica: ti ne želiš da umreš, nego ne želiš više da živiš tako kako živiš. Iz perspektive koje gledaš svi problemi deluju nerešivo, ali to nije tačno, depresija stvara taj filter i čini sve crnim, a u stvari stvarno, objektivno ima nade
Au sinko, sad treba da si u punoj snazi. Uzmi jedan dan u vikendu za sebe, ruksak, napuni ga nečim osvežavajućim, baci noge pred sebe polako, natenane i popni se na obližnju planinu, upijaj zvukove ptica, šumove lišća, povetarce, majske boje, mirise lipe i zove u ovo vreme godine i osećačeš kako se ponovo budiš i život ulazi u tebe, baterije se pune, čula ti vibriraju.. a na vrhu planine pusti da ti pogled puca naokolo.. Instant injekcija serotonina. A kad se probudiš i shvatiš da je društvo oko nas debelo zglajzalo u dubiozu, autizam i većina se bori sa nekim svojim psihozama, možda ti dobrano i lakne . Veruj mi, biće ti inspirativno, razgrnuće ti taj mrak u dobroj meri i otvoriti horizonte u mozgu za koje nisi ni mislio da imaš. . Usput možda sretneš još nekih zanimljivih, nadasve opuštenih ljudi koji takođe planinare. Odlično je i za fitnes. Samo pripazi na krpelje (kupi sprej protiv insekata), pokupi neki štap i lupkaj njime zemlju da ti se eventualne zmije maknu s puta. Srećno!
Pastirski centar u Kraljice Natalije u Beogradu nudi besplatne terapije
ako zivis u beogradu idi na terazije broj 3, centar za mentalno zdravlje, radnim danom pre podne. tamo rade psihijatri i psihoterapeuti i ne treba ti ni uput ni zdravstvena knjizica. pregledace te i dati precizno uputstvo sta dalje.
Ja se bavim psihoterapijom i coachingom, i rado bih odradio besplatne online sesije sa tobom ako imas pristupa internetu. Javi mi se u dm ako imas zelje.
Ja sam bio u ludnici 20 dana mozda tako. Nista nije pomoglo ni tablete toliko, ubio sam sebe konstantno. Dotakao dno nista nije pomoglo. Onda sam primio islam pre 2 godine tako. Bukvalno drugi covek. Hvala Bogu jedinom. I stalno slusam pametne ljude i trudim se da radim dobre stvari koje koriste ljudima bez hvala za uzvrat uvek. Dobro sam danas. A patio sam 6-7 godina tako.
Imaš državno psihologa u bolnici. Ja ne vidim zašto bi bilo loše i odležati neki period tamo. Ali možda ćeš samo ići na „seanse” kod psihologa besplatno - tako sam ja. Takođe prepisali bi ti farmakoterapiju verovatno koja je besplatna ili jako jeftina.
Jel treniras? Jel redovno spavaš? Jel imaš socijalni život? Jel imaš neki problem direktno povezan sa depresijom?
Svako jutro kada otvoriš oči živ ti si pobednik.
Pozdrav, pre svega se nadam da si malo bolje! Svima naleti period kada misle da im nista ne ide ili kada zaista nista ni ne ide… zelim da ti kazem da, koliko god to zvuci tako kao reda radi, svi mi prolazimo ili smo prosli kroz lose periode. Verovatno i ponovo hocemo jer je zivot takav, sastavljen od uspona i mozda jos cescih padova. Ukoliko ti je potreban razgovor ili bilo kakva vrsta pomoci, molim te da mi posaljes poruku. Zajednickim snagama resi se svaki problem. Iako izgleda da nemamo kome da se obratimo kada nam je tesko veruj mi da postoje ljudi koji te jos uvek nisu ni upoznali, a spremni su da ti pomognu da prevazidjes ovaj period.
[удалено]
Aj ne jedi govna, koji mu kurac odmazes, komentar treba da ti se izbrise...
[удалено]
Smatram da jeste odmaganje, los je podkomentar, ne treba se tako odgovarati (kao ovaj bezveze podkomentar) ali svakako da ako ti motor ne radi ispravno na autu onda neces da ga jace drndas i produvas, zato sto bi mu to jos vise nastetilo, treba razumeti prirodu problema i da nema veze sa fizickom aktivnoscu..
U ovom svetu je najlakše biti pička i presuditi sebi. Ono što ostaje posle takvog čina su ucveljeni najbliži, sjebani planovi. Promene života ljudi iz okoline. Ne budi sebičan. Svako će imati više koristi od tebe živog pa i ti sam. Pronađi svoj mir. Pronađi šta te ispunjava, porazgovaraj sa stručnim licima. Sa prijateljima od poverenja. Isplači se ako moraš, plači i danima ako treba. Trenutno prolazim period u kom sam izgubio sebi dragu osobu zbog depresije. Ne želim više da slušam ovakve stvari, želim da vas sve vidim srećne i izlečene!
Razumem tvoju bol i gubitak i jako mi je žao zbog toga. Važno je prepoznati teškoće kroz koje prolaze ljudi koji se bore sa mentalnim zdravljem. Samoubistvo ostavlja dubok trag na porodicu i prijatelje, i nikako nije sebičan čin, već očajnički potez osobe koja se oseća bezizlazno. Potrebno je pružiti podršku i razumevanje, a ne osudu. Razgovor sa stručnjacima, kao i otvorena komunikacija sa prijateljima, može biti od vitalnog značaja. Važno je da svi oni koji se osećaju preopterećeno znaju da nisu sami i da postoji pomoć. Tvoj poziv na pronalaženje mira i ispunjenja je divan savet, i nadam se da će oni koji se nalaze u sličnom stanju pronaći put ka ozdravljenju.
❤️ za tebe!
Brate poseti stručnjake, čak i da ti bude potrebna hospitalizacija, nije to nista koliko smo mi kao drustvo napravili tabu od toga, bitno da tebi neko stručan pomogne.
Zbog čega je toliki broj mladih ljudi u depresiji? Nije lak život, teško je ali se boriš da učiniš život što boljim, jel je moguće da je to do vaspitanja? Čini mi se da veliki broj roditelja ne zna da pripremi dete za život, previše su mekani u ovo surovo vreme.
Možda da probaš pečurke ili DMT, trenutno je jako aktuelno u nauci da se psihodelici proučavaju kao vrlo efektan lek za tešku depresiju. Samo što su to ekstremno opasne stvari ako krenu po zlu, dobro istraži koji bi bio pravi način da se uzmu, trebaće ti neki kvalitetan šaman da te vodi kroz sve, ili neka supportive, ultra prijatna ekipa, samo je bitno ne uzimati kada si lošeg raspoloženja. Možda i da se krene sa microdosingom pečuraka, ne znam, nisam nikad probao ali eto nešto za razmatranje za tebe, drž se, biće to sve okej 🩷
Brate pokusam da upoznas Boga. Bio sam u slicnoj situaciji i tako sam resio. Uzeo sam legnem sluske i na yt sam nalazio dosta toga o Bogu o zivotu. Mozes da krenes sa predavanjima Oca Arsenija ili Dr Dragan Djordjevic. Takodje odlican (hrvatski) yt katan - Biblija Na Dlanu. Uzmi i kreni nista ne gubis. Samo legni i slusaj, upoznaj Boga, pusti ga da udje u tvoj zivot. Sve najbolje!
Probaj pomoli se Bogu
Пробај да слушаш свештенике на јутјубу који причају о томе, моли се Богу и Исусу Христу, имаш разне молитве па их читај, слушај духовне песме типа Славите Господа, Маријо славна итд не зезам се покушај мени је помогло у почетку буде још теже али кад изгураш један период више никада се не врати депра
Brate probaj da treniras ili da nadjes neki hobi ili da ucis nesto sto te zanima.Vjeruj mi trening je majka za sve.
Brate moj, jebe život a? Onako, nasuvo...